Сиромах

Убогим сиромахом јесам,
заваљен у слепило таме.
Ко ће ми дати очи да видим,
Ко ће ме извести нечистог из јаме смрти и чемера
мене ког прождире ништавило?
Не знам ни да Ти завичем у помоћ
а чопор хијена ме опколи и поцепа и израњави
и постадох сличан њима-гризем, церим се цинично,
очи ми грамзиво хрле да зграбе за себе све.
О бедо! О неживоте!
Докле ћу поносито ходати,
ја слепо куче, обогаљено,
и прсити се својим незнањем?
Где си Животе?
Храно моја Истинска,
пресит сам рошћића,
у дубину моје глади сунце не добацује зрак.
Сузе ми обагрe лице за шта год да се дотакнем…
Одвојен од Истине и Живота - ридам,
али смело, можда дрско - не очајавам.
Буди мој вид Христе,
да прогледам, од рођења слеп.
Ишчупај ме Милостиви из чељусти смрти
и узми у Твоју десницу узвишену,
моје гнездо Мира,
и дај ми ново име које у себи Живот носи.
Дај ми реч да ти кажем реч и прими је Господе
јер Слава је Твоја и Милост,
а ја сам сабијен у грчу,
под теретом себе.
Помози ми да побегнем из себе,
да залупим врата сопству,
да тамо где је зид,
отворимо Ти и ја врата

бујању Најлепшег Цвета - Христа мог Јединог.